Marija Mitrović: Zašto je Srbija ključna perspektiva za razumevanje strukturnih promena

S vremena na vreme, neki sektor je primoran da se suoči sa jazom između svojih deklarisanih ideala i stvarnosti u kojoj dela. Za filantropiju, taj trenutak je sada. Posvećenost jednakosti, učestvovanju i sistemskim promenama sve više koegyistira sa opreznim dodeljivanjem grantoca, sporim donošenjem odluka i nespremnošću da se uključi u političku složenost. Predstavljajući ove akcije kao „oprez“, održava iluziju neutralnosti, što udaljava donatore of zajednica i produbljuje društvene podele.

Kao aktivistkinja i donataroka koja radi na području Zapadnog Balkana, ovu krizu ne vidim ni kao iznenadnu niti kao neočekivanu. Trenutna krhkost demokratije rezultat je pritisaka koji se gomilaju godinama – rastuće ekonomske nejednakosti, sve disruptivnije političke norme i stalno slabljenje osećaja građanskog vlasništva – zbog čega institucije slabe alarmantnom brzinom.

Kumulativni autoritarni mehanizmi, poput izopačenih izbora, zamagljenih podela vlasti i oslabljenih zaštitnih mehanizama, dodatno pogoršavaju ove trendove. Kako institucionalni odgovori slabe, ljudi se suočavaju sa rastućom dilemom: verovati sistemima koji više ne funkcionišu ili pokušati da se sami prilagode. Ovaj tekst postavlja pitanje — postoji li srednji put?

Neusklađenost

Danas postoji sve veći jaz između institucionalnih kapaciteta i svakodnevnog iskustva ljudi, a u tom prostoru nevladine organizacije imaju ključnu, često nezamenljivu ulogu (uprkos pojačanom nadzoru i ograničenim resursima). Ipak, postoji osećaj da filantropija sve manje prati nove dinamike ili ostaje pasivna.Javna sfera se sve više oblikuje bez saglasnosti javnosti, a zajednice su primorane da deluju mnogo pre nego što su institucije spremne na rad.

Drugim rečima, povlačenje donatora i rigidni okviri ne uspevaju da prate brzinu, hitnost i političku osetljivost savremenih izazova, što narušava odnose između donatora i korisnika. Kao rezultat, otvara se prostor za nove oblike aktivizma, vođene ljudima koji traže neposrednost, autonomiju i legitimitet izvan formalnih struktura.

Diverzifikacija i odluke

Ova podela ne znači propast „starog“ civilnog društva i trijumf „novog“ aktivizma. Naprotiv, ona ukazuje na diverzifikaciju građanskog delovanja. Neformalne inicijative i decentralizovani oblici učešća jačaju, dok utvrđene organizacije pružaju kontinuitet, znanje i infrastrukturu.

Pravi izazov nije odabir između njih, već nedostatak uslova koji bi im omogućili da se međusobno dopunjuju i grade kolektivnu snagu – posebno dok vlasti nastavljaju da sužavaju građanski prostor.

Ove promene otkrivaju ključan izbor za filantropiju. Ona se može ili povući u sebe ili se aktivno uključiti u političku realnost. Jer, kada institucije ne uspevaju da isprate potrebe zajednica, gube i relevantnost i legitimitet. Nastali vakuum će biti popunjen, ali zavisi od spremnosti filantropije da obnovi narušene odnose, da li fragmentacijom ili zajedničkom snagom.

Građanska otpornost

Da bismo bolje istražili ovu dilemu, okrećem se Srbiji – zemlji oblikovanoj ciklusima demokratizacije, razočaranja, institucionalne slabosti i građanske reinvencije mnogo pre nego što su ovi procesi postali globalno prepoznatljivi.

Ovde, od devedesetih godina prošlog veka, mnoge organizacije civilnog društva deluju u uslovima rata, nacionalizma i represije, zalažući se za ljudska prava, mir i demokratiju. Uz međunarodnu podršku, gradile su mreže solidarnosti, podsticale javne debate i sprovodile građansko obrazovanje. Do početka 2000-ih, ove organizacije su igrale ključnu ulogu u tranzicionoj pravdi i praćenju ispunjavanja međunarodnih obaveza države.

Mnogi su se suočavali sa političkim neprijateljstvom.,ali su samofinansiranje i međusektorska partnerstva omogućili da se građanski protesti i inicijative intenziviraju. Građani su se redovno mobilisali protiv korupcije, nekontrolisanog urbanog razvoja i degradacije životne sredine, i uspeli su da nezadovoljstvo postsocijalizmom usmere ka većem usklađivanju sa globalnim inkluzivnim upravljanjem.

Opstanak u sistemskoj ranjivosti

Istovremeno, pak, državne institucije postajale su centralizovanije, restriktivnije i agresivnije. Pritisci na organizacije, aktiviste i novinare rasli su kroz zastrašivanje, ograničavanje finansiranja i kampanje blaćenja. Primer poput urušavanja nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu u novembru 2024. izazvao je bes javnosti zbog korupcije i nemara, dok su protesti dodatno ojačali zahteve za decentralizovanim delovanjem i solidarnošću.

Napetosti su dodatno porasle u januaru 2025, kada su Sjedinjene Američke Države obustavile ključna sredstva za podršku demokratiji u regionu. Paralelno, politički motivisane istrage optuživale su organizacije za zloupotrebu sredstava, a pretresi kancelarija doveli su do povlačenja mnogih iz institucionalnih procesa.

Zapanjujuće, međutim, umesto da obustave svoj rad ili zauzmu ulogu žrtve, naša priča govori o organizacijama koje nastavljaju da se povezuju, sarađuju na strategijama i podižu svoj glas. Umesto da budu slomljene, organizacije civilnog društva su pokazale da mogu da opstanu i odgovore obnovljenom otpornošću.

Ulaganje u lokalnu filantropiju

Polazeći od ovakvog konteksta, i u išćekivanju još većih ograničenja za građansko angažovanje, rasta autoritarizma i neujednačene podrške donatora, mi u Trag fondaciji smo odlučili da damo prioritet razvoju lokalnih fondacija kao trajne filantropske infrastrukture koja iznutra gradi zajedničku otpornost. Ulažemo u jačanje kapaciteta organizacija civilnog društva da mobilišu resurse na lokalnom nivou i zadrže fleksibilnost kako bi mogle da ostvaruju svoje misije.

Kao i lokalne organizacije, i fondacije zajednice podržavaju mreže uzajamne pomoći, neformalno davanje, doprinose dijaspore i mikro-filantropiju, dok fondacije zajednice nadograđuju ove napore kroz fleksibilno grantiranje inicijativa koje dolaze iz same zajednice. Ovaj međusobno povezan pristup jača osećaj građanskog vlasništva i delovanja, pomažući zajednicama da očuvaju svoje vrednosti umesto da prave kompromise zarad opstanka.

Ulaganje u lokalne kapacitete takođe omogućava filantropiji da premosti nastajuće praznine i unapredi saradnju, bolje podrži pristupe zasnovane na postojećim resursima i odgovori na nove izazove. U zajednicama ljudi mobilišu postojeće veštine, odnose i resurse, a filantropija može biti deo ovih nekonvencionalnih saveza između aktivista, lokalnih biznisa, neformalnih grupa i etabliranih organizacija.

Pogled u budućnost

Ipak, s ove strane ogledala, građanska infrastruktura se i dalje u velikoj meri oslanja na volontiranje i minimalne budžete. Bez namernih i dugoročnih ulaganja, ova otpornost rizikuje da se iscrpi, a legitimitet filantropije suočava se sa krizom poverenja javnosti.

Filantropija sada ima priliku da deluje hrabro i prihvati nekonvencionalne pristupe – što znači podršku osnaživanju umesto pojedinačnih projekata; ekosistemima umesto izolovanih intervencija; i kolektivnim kapacitetima umesto puke usklađenosti sa pravilima. Modeli finansiranja moraju biti osmišljeni za dugotrajne političke pritiske, a ne kratke periode stabilnosti, a kada se prostor za građansko delovanje sužava, filantropija treba da produbi angažman, a ne da pretpostavi da će neko drugi preuzeti rad u osetljivim ili politički zahtevnim oblastima.

Regresivni akteri već razumeju moć doslednih i strateških ulaganja; progresivna filantropija mora biti jednako promišljena ako želi da stvara stvarni uticaj, a ne samo da upravlja posledicama.

Ako bi Srbija bila ogledalo, njen odraz je globalan. Na svim kontinentima, prostor za građansko delanje se sužava, dok zajednice nastavljaju da improvizuju demokratiju uz ograničenu podršku. Ovo nije trenutak koji nagrađuje oprez – naprotiv, naš sektor mora da odluči da li će podržati civilno društvo u osporavanju moći ili samo u podnošenju njenih posledica.

Za to je potrebno deliti rizik, odreći se dela kontrole i posvetiti se dugoročnom radu na očuvanju demokratije. U suprotnom, otpornost će se pretvoriti u iscrpljenost, a filantropija će se naći na pogrešnoj strani istorije – posmatrajući sa strane kako se krize ponavljaju i razvijaju.

Tekst je napisala direktorka programa filantropije Marija Mitrović u časopisu Alliance.